Mangulica
U 19. veku svinja je pretstavljala jedan od osnovnih izvoznih proizvoda Srbije, a nastanak magulice se vezuje upravo za taj period. Zabeleženo je da je knez Miloš poklonio mađarskom grofu Jožefu Arčđuku određeni broj svinja rase šumadinka. Ova svinja je ukrštana na imanju Kiš Jeno sa rasama kao što su bakonji i salantor što je dovelo do formiranja posebne rase svinja pod nazivom mangulica. Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti bila je popularna u Vojvodini (naročito Sremu) i Mađarskoj. Mangulica je danas prisutna na prostoru Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Rumunije i bivše Čehoslovačke, što govori i o istorijskim aspektima njenog nastajanja i nekadašnje popularnosti. Sem Mađarske, većina ostalih država poseduje mahom male i izolovane zapate. U Srbiji se sreću 2 soja mangulice i to lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka 
svinja), bela. U okolini Subotice se javlja i beli subotički soj. U Mađarskoj i Rumuniji se nalazi i tzv. riđi soj.
Izgled i osobine:
Lasasta mangulica se razvila na području Srema. Mrke je boje i sa crnim kovrdžavim čekinjama, telesne mase od 100-150 kg, relativno kratkog trupa i prasi 3-6 prasadi. Beli soj, koga u zapadnoj literaturi zovu i „Mađarska masna svinja“, je telesne mase oko 180 kg, belo sive do žućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5-6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana. Subotički beli soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7,5 prasadi po leglu). Glava im je srednje duga, blago udubljenog profila njuške, uši srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo lica oko očiju. Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura i minđuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasad su po prašenju sa prugama sličnim prasadima divljih svinja, a pruge se gube posle 10 dana kod belog soja i posle 3-4 nedelje kod lasaste mangulice. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane, ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova dolazi do izražaja. (Fotografija: Milivoje Urošević)
Status: Ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 1000-2000 primeraka u 2009. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Moravka
Moravka ili moravska svinja nastala je u slivu reke Morave, ukrštanjem lokalne rase svinja – šumadinke, sa berkširom koji je u Srbiju uvožen krajem 19. veka. U formiranju rase učestvovale su i rase mangulica i jorkšir. Rasa se razvila usled težnje da se dobije ranostasnija i mesnatija svinja za razliku od šumadinke koja je u tom kraju ranije bila najviše uzgajana.
Izgled i osobine:
Glava moravke je duga i klinasta sa poluklopavim do klopavim ušima. Trup je dug i uzak. Masa veprova je oko 135 kg, a krmača oko 120 kg. Crnosivkaste je boje kože, a obrasla crnom, retkom i glatkom čekinjom. Moravka spada u srednje ranostasne mesnato-masne rase. Prasi u proseku oko 8 prasadi mada često i više. Dobro koristi hranu koja se sastoji obično od kukuruza, paše, tikve i pomija. Dobro se tovi i meso je dobrog kvaliteta. (Fotografija: Čedomir Radović).
Status: Rizično ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 100-500 primeraka u 2009. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Resavka
Nastala je neplanskim ukrštanjem šumadinke i berkšira u područiju sliva reka Velike Morave, Mlave i Resave, kao i u istočnim brdovitim krajevima Srbije. Lokalni naziv za ovu rasu je i „vezičevska“ svinja. Po telesnoj građi i osobinama slična je moravci.
Izgled i osobine:
Telo resavke je srednje dugo i široko. Glava je duga i uska sa klopavim ili poluklopavim ušima. Boje je šarene sa gustim i glatkim čekinjama žuto-crne boje. Spada u srednje stasne rase mesno-masnog tipa. Krmače su teške oko 140 kg, a nerastovi oko 160 kg. Krmače prase 7-8 prasadi. Dobro koristi hranu i lako se tovi.
Status: Rizično ugrožena
Veličina populacije u Srbiji: 50-100 primeraka u 2009. (izvor podatka DAD-IS FAO)
_______________________________________________________________________________________
Šiška
Ova primitivna autohtona rasa svinja je dobila naziv, najverovatnije, po resama sa donje strane vrata (narod ih je zvao šiškama), što je tipično za direktne potomke evropske divlje svinje. Domesticirani potomci evropske divlje svinje bili su rasprostranjeni u severnoj i srednjoj Evropi. Pretpostavlja se da su Sloveni sa sobom na ove prostore doveli pretke šiške. Držana je ekstenzivno po bukovim i hrastovim šumama na ispaši. Danas se smatra da je nestala sa ovih prostora i da se teško može pronaći i u zabačenim planinskim krajevima.
Izgled i osobine:
Po izgledu prilično podseća na divlju svinju. Glava je velika uska i dugačka, ravne profilne linije. Uši su kratke i stršeće, vrat pljosnat. Leđa šaranasta, sapi strme. Prednji deo tela je znatno više razvijen. Čekinje su guste i oštre, bele, žute ili smeđe boje. Šiška je kasnostasna svinja pa za potpuni razvitak potrebno je i do 3 godine. Prasi od 4 do 6 prasadi u leglu. Prasići su sa „livrejom“, prugama kao i u divlje svinje koji se sa rastom izgube. Tovnost i iskorišćenje hrane su prilično slabi. (Fotografija: „Album rasa stoke“ akademik Jovan Belić, Naučna knjiga, Beograd 1991.).
Nema zvaničnih podataka o statusu i veličini populacije u Srbiji.
_______________________________________________________________________________________
Šumadinka
Ime ove autohtone rase nastalo je po Šumadiji u Srbiji gde je bio razvijen uzgoj svinja. U brdskim delovima obično su uzgajane šiške, dok u ravnici u slivovima reka nešto bolja rasa – šumadinka. Držane su uvek u prirodnim uslovima, leti na paši i u šumi, gde su ostajale do zime u žiru i dotovljavane su u svinjcima kukuruzom pred klanje. Pretpostavlja se da je nestala sa ovih prostora. Učestvovala je u stvaranju mangulice, moravke i resavke.
Izgled i osobine:
Šumadinka je srednje velika i grube konstitucije. Obrasla je kovrdžavom čekinjom belo žućkaste do sive boje. Glava je duga i uska sa srednje velikim i klopavim ušima. Leđa su šaranasta, sapi strme. Trup je valjkast. Plodnost je slaba prasi 3 do 6 prasadi koja imaju „livreju“. Slabih je tovnih sposbnosti ali je dosta otporna na bolesti i prilagodljiva na ekstezivan način uzgoja. (Fotografija: „Album rasa stoke“ akademik Jovan Belić, Naučna knjiga, Beograd 1991.).
Nema zvaničnih podataka o statusu i veličini populacije u Srbiji.
_______________________________________________________________________________________
